Jučer mi je bio dan za popizdit. Umoran od četvrtka, digo sam se u petak u 5 ujutro i krenuo put Dalmacije. Poslovno naravno - nema odmora. Uopće se nisam naspavo kak treba iako sam lego na vrijeme (ha?!). Do Karlovca sam se već polako razbudio (ali i dalje umoran) i onda gajba prema Vrgorcu (pripizdina). Ogladnih ko vuk u međuvremenu i to već sat vremena nakon kaj sam krenuo. Odlučim se mučit sa glađu još bar čukicu i navratim na benzinsku prigrist nekaj. I to je bio TAJ presudan trenutak. Visoka, bujne plave kose, plave oči, tange… šalim se… htio sam reć da sam se tako najeo dobro da sam htel’ zaspat u roku 10 min. I nemrem otvorit oči pa nemrem i htel’ sam popizdit. Puštam si muziku, otvaram prozor da hvatam zrak - međutim nikak se razbudit. I jebe me pospanost i i jebe i mislim si pa kaj sam išo baš sad jest. I kad eto ti još malo soli na ranu, odvali peč sunce. I što južnije - to tužnije, odnosno toplije. Pa si uključim klimu pa mi se klimalo jer nije bilo zraka u autu. Pa mi se onda još jače spavalo jer je cesta bila prazna, autoput ispred mene ravan i dosadan. Majke ti mile. Nemaš kaj radit iduća 3-4 sata.
Ovo je bila moja ruta jučer cijeli dan i to sam praktički bio najjužnije ikad do sad u Hrvatskoj.

Stigo sam u Vrgorac. Selendra. Obavio kaj treba pa put Makarske, odnosno Tučepi prije nje. Pa onda Baška voda, pa Omiš, pa Split. Sunce me ispržilo po rukama dok sam držo volan da me još i sad peče. Vratih se u Zagreb taman na početak tekme. Jebem ti tursku. Sreća prati budale. Niš odoh odmarat.